Историја

Праисторијско и римско доба

Историја ширег подручја сеже у древна времена, а најранији трагови људског живота датирају још из 4000. године прије Христа, у доба праисторије. У периоду прије и током римске власти, ово подручје настањивало је племе Мезја, које је овдје живјело вијековима, све до њиховог нестанка са историјске сцене у 5. вијеку, заједно са падом Западног римског царства. Бројни археолошки налази свједоче о дугом присуству Римљана, што одражава стратешки и културни значај овог краја током антике. До 7. вијека, Срби почињу да се насељавају у ово подручје, утемељујући коријене који ће трајати више од тринаест вијекова. Кроз ту дугу и сложену историју, становништво се суочавало са бројним тешкоћама - таласима сукоба, освајања и политичких превирања. Причу овог краја обиљежавају истрајност и отпор, које су људи преносили кроз генерације борбе и преживљавања.

Средњи вијек

Словенско насељавање подручја Горњег Јеловца започело је у 7. вијеку. Иако тачно поријекло имена села остаје непознато, историјски је подручје било под влашћу династије Котроманића. Једанаест владара са титулом "Стефан" ("онај који је крунисан") управљало је овом земљом, почевши од Стефана Пријезде I 1290. године, па све до Стефана Вукчића Косаче 1466. године - у размаку од 176 година. Кратко вријеме, територија Доњих Краја, у коју спада и Горњи Јеловац, била је под влашћу краља Твртка I Котроманића (бан од 1367. до 1377., а краљ од 1377. до 1391.године).

Османска власт (1466.-1878.)

Након пада династије Котроманића, Османско царство проширује своју власт на Горњи Јеловац. Од 1466. до 1878. године, регион је остао под турском управом. У том периоду, Бања Лука је била сједиште санџака од 1554. до 1580. године. Османско доба било је обиљежено недостатком модернизације, иако су значајни православни манастири - као што су Моштаница, Гомионица и Липље - основани знатно раније и остали духовни центри. Многе цркве у бањалучком подручју подигнуте су у 19. вијеку.

Аустроугарска управа (1878.-1918.)

Аустроугарска окупација 1878. године донијела је период значајног економског напретка, често називаног „златним добом“ у привредном смислу. Развијена је инфраструктура попут млинова, пилана и путева, што је довело до модернизације. Године 1898. године, у сусједном Доњем Јеловцу изграђена је заједничка црква Вазнесења Христовог. Током Првог свјетског рата, село је претрпјело велике губитке - убијено је преко 200 српских цивила, а многи мјештани добровољно су се прикључили српској војсци, уз подршку руске војске. У посљедњој години рата (1918), 36 добровољаца из села борило се на Солунском фронту, од којих су двојица погинула.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца - Југославија

Од 1. децембра 1918. године, подручје постаје дио новоформираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. До 1930-их, Горњи Јеловац је ушао у састав Врбаске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. Прва основна школа у Доњем Јеловцу (заједничка) отворена је 1923. године. Иако привредно слабије развијено у односу на претходни период, ово 23-годишње раздобље памти се као "бронзано доба" локалног развоја.

Други свјетски рат - вријеме незамисливих страдања

Током Другог свјетског рата, Горњи Јеловац и цијела Козара нашли су се у једном од најмрачнијих периода српске историје. Под режимом Независне Државе Хрватске (НДХ), Срби, Јевреји и Роми остали су без свих грађанских, људских и имовинских права. Режим НДХ спроводио је политику геноцида над Србима, што је резултирало масовним убиствима, присилним покатоличавањима и депортацијама.

Из Горњег Јеловца, 626 српских цивила звјерски су убиле усташе — хрватски и муслимански нацистички сарадници. Међу жртвама је било 267 дјеце млађе од 15 година (извор: Марина Љубичић Богуновић, Усташки покољ над Србима..., стр. 68).

Један од најстрашнијих злочина било је убиство 50 мајки са њиховом дјецом. Међу њима су биле:
- Радојка Мудринић, убијена са шесторо дјеце (Деса, Љубан, Марко, Милош, Невенка и Саво);
- Милка Перић, убијена са осморо дјеце (Госпава, Драгиња, Марјан, Милан, Миленко, Милош, Стоја и Смиља);
- Милица Кнежевић, убијена са седморо дјеце (Ана, Божидар, Борислав, Ђуро, Коса, Миле и Ранко);
- Сава Мудринић, убијена са седморо дјеце (Марко, Милош, Миља, Невенка, Стана, Саво и Стево).

Горњи Јеловац је једино село у региону са четири познате масовне гробнице српских цивила:
- Мацурска Крчевина - 312 убијених;
- Лакино Кућиште (Лазићи) - 30 убијених;
- Хајдучки Извор (Цвијетин Тук) - 27 убијених;
- Кнежевића Лука - 13 убијених.

Поред тога, 59 бораца Народно-ослободилачког покрета погинуло је у борби.

Подигнут је низ споменика и обиљежја:
- 1959: Споменик са 38 имена погинулих бораца НОП-а уз дубички пут, код Дошена;
- 1959: Спомен-плоча на згради бивше основне школе у Горњем Јеловцу;
- 1967: (обновљен 2009): Споменик на брду Патрија, посвећен пробоју њемачко-усташког обруча за 900 бораца и 600 српских цивила (аутор Драган Радаковић, обновљен 2009);
- 1972: (обновљенa 2024): Спомен-костурница у Мацурама за 312 убијених српских цивила, са уписаних 221 именом;
- 1972: (обновљен 2023): Споменик за 109 српских цивила у Коларовој Луци (аутор Војислав Драгосавац);
- 1981: Спомен-плоча на мосту преко ријеке Мљечанице, гдје су се борци с Козаре пребацили у Патрију;
- 1985: Споменик у Лазићима за 30 убијених српских цивила.

Током рата, у потпуности су затрта 34 домаћинства - ниједан члан није преживио. Многи су депортовани у ланац концентрационих логора Јасеновац, гдје су, према проф. др Гидеону Грајфу, усташе користиле 57 метода мучења и ликвидације (Јасеновац - Аушвиц Балкана, стр. 264–265).

Према казивању Спасоје Алексића (рођен 1928. у Горњем Јеловцу), извршиоци масакра били су: 68 % Хрвати из Херцеговине (Широки Бријег, Ливно, Дувно), 10 % Хрвати из Хрватске и 22 % бошњачки муслимани.

ДФ/ФНР/СФР Југославија (1945.-1991.)

Послијератни социјалистички период донио је значајну обнову и развој. Према економским показатељима, ово раздобље се сматра "сребрним добом" Горњег Јеловца. Међутим, два снажна земљотреса (6,0 и 6,4 степена по Рихтеровој скали) погодила су регион 26.-27. октобра 1969., нанијевши велику штету Бањалуци и околини, укључујући Горњи Јеловац. У том периоду, многи мјештани су ce иселили - трајно или привремено - у Њемачку, Аустрију, Француску и Аустралију, тражећи посао и стабилност.

Република Српска Српска у грађанском рату (1992.-1995.)

Деветог јануара 1992. године (Стефан дан), Горњи Јеловац постаје дио новопроглашене Републике Српске. Током грађанског рата, који је избио у марту 1992. након распада Југославије, 118 младића из Горњег Јеловца прикључило се Војсци Републике Српске. Рат је однио 20 живота из села. Године 2001. поред сеоске школе подигнут је споменик палим борцима Војске Републике Српске.

Живот у дејтонској Републици Српској

У деценијама након рата, живот у Горњем Јеловцу обиљежавају економске тешкоће и значајна емиграција. Многи су се одселили у Словенију, Аустрију, Њемачку, Норвешку и Сједињене Америчке Државе у потрази за бољим послом. Пад броја становника наставља да утиче на демографску структуру села, а његова будућност остаје неизвјесна без напора да се оживи локални живот и очува насљеђе. Поред осталог и многе нежење су узрок смањењу броја становника.

Околне цркве

• Храм вазнесења Господњег у Јеловцу Доњем
• Храм Свете Петке у Мљечаници
• Храм Покрова Пресвете Богородице у Кнежици

Услужне дјелатности

• Рибњак Завишић на ријеци Јеловачкој
• Рибњак Радукић на ријеци Мљечаници
• Ауто кућа Asha Auto на магистралном путу М-15

Стари алати